STILSKA FIGURA

 

STILSKA FIGURA

 

Kada je trenutak da decu pustimo da sama grade svoj stilski identitet a  ne samo da figuriraju kao naše lutke iz izloga?

 

Odelo ne čini čoveka, ali i te kako o njemu govori…

Neke mame, a i tate, više obraćaju pažnju, neki manje, ali verujem da je svakome stalo da dete bude obučeno u njihovom fazonu, pogotovo kada su neke posebne prilike u pitanju.

E sad, šta se dešava kada dete više neće da mu se roditelji mešaju, kada počne samo da se stilski izražava, kombinuje, da pokazuje jasan stav šta želi a šta ne želi da obuče? Kada i pored svih naših napora da dete usmerimo ka onome što je kulturno, gotivno, svevremeno ili šik, dete povuče stihija jednog novog kulturološkog toka/šoka, Trepa, škole,You Tube hitova i tutorijala, raznih tinejdžkrikova? Elza stajling je još i mogao da se podnese, ali ovo?

 

Koliko god se mi odupirali i podupirali svoje argumente,tada je vreme da ih pustimo! Ali ne tako lako…

Nije lako pomiriti se s tim da su šljokice, štras, cica mace, barbi relikvije i goli stomaci sada u modi koju prati vaša devojčica, Ili podignuta kragnica u kombinaciji sa šimi cipelicama koje baš želi vaš sin, u kombinaciji sa gel-repovi fudbalerskom frizurom!

 

Uhvatila sam sebe više puta kako u kupovini sa ćerkom, na sve što mi ona pokaže da joj se sviđa, odgovaram sa: grozno je, odvratno, pipni samo taj materijal, ne dopada mi se (u najboljem slučaju). Ona bi tužno vraćala komad gardarobe na štender, a ja bih bila zadovoljna što je odustala.

A onda bih viđala njene drugarice u sličnim tim stvarima, ponosna što moja ćerka nije seljanka i što je sasvim drugačija. Dok jednog trenutka nisam shvatila koliko sam sebična i koliko sam je obezličila, učinivši od nje svoju lutku za oblačenje. Kamuflirala sam svoj egoizam pružajući joj izbor, opet između dve stvari koje se meni sviđaju i koje su u mom stilskom okviru prihvatljive. Potpuno sam zanemarivala činjenicu da je ona ličnost koja sama treba da gradi svoj imidž, a da ja treba da budem samo njen asistent, stilski talas iz senke! Da provučem malo uticaja kada mogu, ali ne i da sečem šavove ideje koje ona ima o sebi. Jer to je važan deo njenog odrastanja i formiranja, mogla ja to da prihvatim ili ne…

Bitno je što sam to shvatila na vreme, u suprotnom moja mala devojčica izrasla bi u nesigurnu, isfrustriranu i neprilagođenu devojku koja se plaši da iznese svoj stav, obuče mini i pokaže srednji prst (pun fejkdijamantskog prstenja)

 

To ipak ne znači da se slažem da izleti iz kuće neuredno, vulgarno ili baš ekstremno ružno… Tada ipak malo porazgovaramo

 

Važno je da stilski kostur koji nosi iz porodičnog fundusa postoji, nasledila ga je kao i sve ostalo. Ubaci ona kojekakve kerefeke, jeftine krpice, rekvizite i kvazi čipku, ali je prepoznatljiva po svom obrascu od kog odstupa samo onda kada ona to poželi. A što se muzike i spotova tiče, ona pusti jednu svoju pesmu, mi jednu svoju. Poštujemo se! Uz potajnu nadu da će jednog dana i sama shvatiti razliku, i da će prave vrednosti ipak opstati, a ona postati autentična i beskrajno svoja, a ne tuđa stilska figura.

 

Svaka smena generacija nosi sa sobom svoju estetiku, mi roditelji moramo to da prihvatimo i pustimo, najbolje tako što ćemo i sami da se uključimo tražeći i ističući ono lepo i smisleno u njoj!

KAD TE PUBERTET SAČEKA IZA VRATA

KADA TE PUBERTET SAČEKA IZA VRATA

 

Iako smo ga svi preležali, realno se retko ko seća kako je to stvarno bilo. Pubertet u današnje vreme preti da razbije svaku vezu između dece i nas. Čini mi se da je drugačiji, mutiran, sa puno više prava i polja čiji kontekst ne razumemo. Pre njega, pre tranzicije deteta u ulogu odraslog čoveka, još uvek smo imali kompas. Šta sad?

Pubertet je faza cele porodice i to je prvo što treba da prihvatimo.

Prirodna je potreba da se dete osamostaljuje, da se menja umom kao i telom, da se bori za novopečene ideale, za svoj identitet, da nas roditelje spušta sa trona autoriteta na mesto ravnopravnog sagovornika, i da ima “čudne” nove drugare. Sve to u cilju jedne dublje spoznaje sebe, sa toliko eksperimenata i smelosti sa kojima često ne umemo da se izborimo. Možemo zajednički kroz sve samo sa puno strpljenja… Uf
Definitivno nije lako stajati pred zatvorenim, nezainteresovanim, ili pak buntovnim detetom koje nas dozira, sa nejasnom granicom koliko nas pušta u sebe, baš u periodu kada je najvažnije da ga ne ispustimo.
Iako često izgleda kao da smo suvišni u njihovom svetu, da kriju od nas ili da beže od kuće, zapravo smo im najpotebniji, ali kao oslonac za koji žele da se uhvate, a ne kao putokaz koji će da slede. Jer oni u tom periodu idu samo za svojim pubertetskim fluidom ili društvom u kome će da se potvrde. Mi, porodica, treba da delujemo iz prikrajka, mudro i nenametljivo, da nas ne bi skroz gurnuli u stranu.

Neka deca su introvertna i često izgledaju letargično i besciljno, ali zapravo su duboko uronjena u svoje sopstvo, posmatraju tiho a reaguju burno. Druga, pak ne prestaju da deluju, ruše i grade, ospoljavaju se kao nikada do sad, imaju potrebu da menjaju svet i da postavljaju svoja pravila – ekstroverti su i često dobri glumci!

To je period koji treba da se istutnji, pun je suza i velikih ljubavi a bogami i fajtova, ali je i period kada deca odlučuju o sebi, biraju sami, prave gluposti i praštaju, seksualno se bude i istražuju, imaju velike životne ciljeve ali mrze školu i sve što tako zvuči.

Nedavno sam šetala sa svojim sestričinama Knez Mihailovom, one su u početnoj, vatrenoj fazi adolescencije. Znajući to, želela sam da im budem interesantna, inspirativna, ali to je bila potpuno pogrešna strategija. Umesto da ja njih pratim i osluškujem, ja sam našla da im pričam o bisti Njegoša i o Filološkom fakultetu. Htela sam da im približim ono poetsko i erotsko u poetici vladara i vladike, ali naravno da do toga nisam ni stigla, odmah su me presekle sa “Nemoj da smaraš nismo u školi”. Štrecnula sam se, priznajem. Dalje, kada smo došle do Konja, mislile su da smo na Terazijama kod Moskve, shvatila sam da ovo definitivno nije trenutak da im budem kulturni vodič kroz Beograd, već da treba da napravimo selfi i da uz sladoled porazgovaramo o simpatijama. Tako je naše predveče dobilo smisao, tek kada sam se povukla i pustila da me one provozaju kroz sadašnji trenutak. To je njihovo vreme… Nisam bila ni svesna šta je sve u trendu, od Mimi Mercedes, 1001 Viber grupe do raznih challenge koje jedni drugima postavljaju. Realno, najbolje da će da se dave romantizmom u eri surfa po tuđim You Tube kanalima.

Zato mislim da je ovaj pubertet opasniji od onog našeg, starog, jer ima više izazova koji skreću s puta ne u kanal, nego u provaliju Zadruge i šunda koji se nameću kao novi sistem vrednosti i imperativa kvazi lepog.

Ali nije to ništa strašno, doći će trenutak kada će znanje biti u modi i kada ćeš biti faca u društvu ne ako imaš sve petice nego ako znaš sve odgovore, ako ne u toku, ono bar pred kraj puberteta. A to mnogo zavisi od nas – koji im ne držimo predavanja, već im pružamo perspektivu više i uvek spremno rame za plakanje. Doći će momenat kada će sami shvatiti da stav “Neću to da učim jer me ne zanima” više ne pije vodu, jer se ne uklapa u njihovu viziju života i njihovu ulogu u njemu. Za to je potrebno vreme i naša podrška jer u pubertetu sila ne radi, samo produbljuje otpor! Čak iako ne budu najbolji đaci sigurno će iz ovog perioda izaći kao dobri i samosvesni ljudi – što nam je i cilj, zar ne!

Period puberteta je lepa i opasna igra na više nivoa. Iz pozicije deteta to je spoznaja sebe i sveta iz stotine perspektiva odjednom, kao i ogromna borba za svoje mesto kao individue koja tek počinje i trajaće ceo život. Za nas “velike” to je ono što ih je spopalo, sa čime treba da se nadmudrujemo, što nas izluđuje uz neizmeran strah da li smo u stanju da se sa time izborimo – da ih izvedemo na pravi put a da ih ne ugušimo (emotivno, psihološki, socijalno i kreativno)

Nema formule ima samo pažljivog promatranja i puno ljubavi, čak i onda kada njihovo ponašanje preti da nas potpuno razori.

Uhvati žicu

Uhvati žicu

Ima tu prevelike mudrosti, bez obzira što mnogi roditelji odgajaju svoju decu samo po sebi, instiktivno. Bez da nekad zastanu, stave prst na čelo. Otvore još šire oči.

Učimo ih nekakvim modelima ponašanja, često istim kakvim su i nas učili naši roditelji, a da pri tom one nekonvencionalne, prirodne porive koje sama deca ispoljavaju ignorišemo, ne razumemo ili sankcionišemo u korenu. Naše sad nije njihovo sad, za početak.             (Nijhovo je obično za pet minuta)

MI VRTIMO NA SVOJU VODENICU, A ONI PUŠTAJU VODU DA TEČE.

I u tom toku zbiva se dečiji svet, ritam, disanje. Koliko smo često u stanju da i sami zastanemo, pustimo i prepustimo detetu da nas vodi? Kada žurimo na posao, kada se hladi ručak, kada ne treba glava da se spusti nego da se sa dignutim čelom kaže drugome Dobar dan.

UHVATITI ŽICU nije ništa drugo do naći način da se uvaži ono detetovo posebno.Spozna korito u kome teče samo ta voda, uz sve te talase, virove i vodopade. Kroz sve godišnje cikluse i sve detetove faze.

NAPRAVITI RAZLIKU KADA NE SLUŠA VAS, A KADA SLUŠA SEBE.

Igra je svet za sebe, vrlo daleko od mnogih odraslih. Toliko, da često treba da osećamo privilegiju kad deca pokušaju da nas uvuku u njega. Biti u njemu je isto tako kao i biti u bilo kojoj ulozi a da ti ne treba nikakvo opravdanje.

Šta mislite zašto je onda toliko teško deci da nas čuju i reaguju kada ih pozivamo da izađu iz sveta igre. U tom prostoru dolozi do gotovo mitoloških sukoba između svetova, osim ako im ne ponudimo nešto barem približno zanimljivo. Dakle, umesto što vrištimo i čupamo ih iz jednog konteksta, bolje je da ih usmerimo u drugi, makar on bio i samo prelazni korak do onoga što smatramo da je dečija obaveza, logični sled ili jedan krug na našoj vodenici. Igra je poenta, svejedno naša ili njihova.

MUDROST JE U TOME NE STAVITI BRANU NEGO PUSTITI DA TEČE U DRUGO KORITO.

U KOME PLIVAMO ZAJEDNO.

To često nije lako, pa su onda deca nemoguća i neposlušna a ne mi nesposobni da ih ispratimo i usmerimo.

Osim što treba da im uhvatimo žicu, još bitnije je naučiti kako da se ona ne ispusti. Jer priroda uvek vuče na svoju stranu, bez obzira koliko je krotili.

 

 

Dizajnirano. Neprecenjeno.

Dizajnirano. Neprecenjeno.

Složićete se da pojam dizajnirano sa sobom nosi dve konotacije – nešto drugačije i cenom često nedostupno. Dobro je da se pozabavimo s obe. Drugačije se često graniči s lepim i nosivim, a u cenu neretko ulazi ime, ideja, originalnost pa tek onda kvalitet i funkcionalnost.

U svakom slučaju, kada nam neko ponudi dizajnirano, aktiviraju se sve ove predrasude praveći distancu. Jer ko zna koliko košta kada je samo izrađeno u par komada, i pri tom nosi etiketu Posebno. E mi nastojimo da razbijemo taj mit, dizajnirajući za decu a pri tom ne parajući oblake.

Po sličnim cenama konfekcijskih proizvoda, izrađujemo i prodajemo nešto istinski drugačije. A domaće, jer se oslanjamo na dečju maštu koja nikada i nigde nije ista. Igramo se, sa puno ljubavi i znanja. Možda jesmo ponekad fashion. Ali smo i za školu, parkić, rođendan, za porodicu sa prosečnom platom, a i za onu koja će umesto u tržni centar ipak skoknuti na dečije igralište. Makar iz radoznalosti. Dakle, dizajnirano ne mora da podrazumeva nešto skupo i otkačeno, uverite se i sami.