Blog

ŠTA ĆE REĆI SVET

ŠTA ĆE REĆI SVET

Nedavno sam razgovarala sa jednom ženicom koju grize savest svaki put kad je više svoja nego više majka. Kako da ode u grad a da je pre toga nisu iscedili? Šta, nema šanse da neko drugi stavi decu u krevet itd. A želi, jako želi da se otrese tog usađenog, nametnutog poziva – idealne majke, majke stojeručice.

Koliko samo stvari radimo zato što to tako treba..

Zato što je to najbolje za decu, a nas ko šiša (ma šta će nam frizer kad i to možemo sami).

Neretko glasno govore žene koje na vrhuncu svog intimnog nezadovoljstva, pocrtavaju kako su svoj život posvetile (podredile) deci. Kako sada kada su deca svoji ljudi, one ne mogu da
pronađu sebe, nema ih više, puf.. svele su se na samo jedan bit koji više nije u prvom planu.
Takve majke, sa ugašenim svetlom i ulogom žrtve, svoj plameni jezičak prenose na svoje ćerke, snaje i ostale ženske sledbenike. Jer to je tradicija kod nas, da se osuđuje, da se dvori, da se poništava sve što “preti” da majku i suprugu skrene na neki drugi put koji nije Taj – već unapred debelo predodređen.

Slično je kad su u pitanju uverenja jedne majke/domaćice. Tvoje dete još nije u krevetu ili daješ mu da jede taj džank. Ccccc Ide boso po tom betonu!

Koliko je samo kalupa koje ni ne kapiramo, nesvesno preuzimamo i šaljemo dalje u jedan
začarani krug nepisanih pravila. Pravdajući se da samo ponekad jede čips ali organski i već zna sva slova ili da su nova istraživanja pokazala da je bolje ići bos nego u anatomskim ulošcima.

Pravila se menjaju, ali imperativ ostaje isti.

Uče nas da je rutina jako važna za pravilan razvoj deteta, pa ne daj bože da planiraš nešto ako je detetu vreme za spavanje. Iako se često ispostavlja se da su naprednija, živahnija, svestranija deca koja su za to vreme dremnula u kolima, na koncertu ili su čak ostala budna.
Matrice ponašanja i odgajanja su kao i sve druge dobro ukorenjene u kolektivno nesvesnom, pa često oni koji prigovaraju nama su i sami bili predmet prigovora.

Neki u tom vrzinom kolu zauvek ostaju, a neki prosto shvate da tu nema zakona i da ih je baš briga šta će reći svet, koji zapravo i nije njihov svet.

KUPOVINA hLADOVINA

KUPOVINA hLADOVINA

U svetu vrlo aktuelna kupovina iz fotelje, kod nas je još uvek neodomaćena. Jer, em što često nisu dovoljno udobne, em su retke čarobne kartice koje omogućavaju ovaj rajski ugođaj naručivanja proizvoda.

Veliki broj ljudi kod nas ne kupuje preko interneta čak ni proizvode sa domaćeg tržišta a kamoli inostrane, jer se pre svega boje da neće dobiti baš onaj proizvod koji su platili. Većina ne voli kad nije u mogućnosti da proba ono što želi da kupi. Šta ako ih neko zavrne?

Suština je da ljudi u Srbiji nemaju poverenje a ni naviku, iako su svesni da je mnogo lakše da im ono što požele, poštar donese na kućnu adresu.
Postavlja se pitanje kako premostiti ovaj rascep, kako olakšati kupovinu, i na kraju krajeva kako uhvatiti korak sa vremenom.

Zato smo mi odlučili da budemo uvek dostupni svojim kupcima, da sa njima razgovaramo, da im pružamo mogućnost da i kada nisu zadovoljni, bez dodatnih troškova mogu da proizvod vrate i dobiju novi.

Da se osete kao da su u pravoj a ne u virtuelnoj prodavnici, jer neko ipak stoji iza njihove plaćene porudžbine i brine o njoj. A oni mogu udobno da sede i uživaju u svojoj hladovini.

Postoje i još neke draži online naručivanja, a to su neizvesnost, produženo zadovoljstvo, a možda čak i iznenađenje – jer pokloni su pokloni, čak i onda kad ih sami sebi naručite…

Pa.. zavalite se i kupujte lagano, u samo par koraka na www.gugadzina.rs/onlineshop/.

Nekad ekipa iz parka

Gugadzina Blog Nekad ekipa iz parka

Nekad ekipa iz parka

Sad drugari iz parkića

Ista klupa, drugo doba dana. Priča priču sustiže, ali je tema zacementirana.

Kad smo prestali da gledamo filmove, zatvaramo barove, otvaramo nova polja interesovanja?

Zašto imamo potrebu da se u svakom razgovoru potvrdimo? Moje dete ovo, moje dete ono!

Tuda vode ovi dijalozi, samo nas poneki detalj, ponekad, podseti da smo na istom ovom mestu imali drugačiju inspiraciju – seksi, opuštenu, druželjubivu.. punu muzike i titraja.

To je zato što se sada družimo sa mnogim ljudima ne zbog sebe, zato što smo ih sami birali I prepoznali, nego zato što nam se deca lepo igraju. Stoga i dubina naših odnosa ostaje tu, dokle se prostire tema dece. A kako su nam deca svakodnevno po par sati u parku, tako smo i mi svoj društveni život u velikoj meri sveli na razmenu često trivijalnih stvari, koje guše dušu i grickaju sitno, kao miš.

Ravnoteža, to nam fali.

Simpatija koja izvodi psa ili igra, kviz pitanja koja otvaraju pandorinu kutiju sagovornika. Verujem da se granica Svakog može pomeriti. Pa umesto o kašicama daj da porazgovaramo o nedosanjanim željama, prvim ljubavima ili najvećim ispalama. Svako ih ima..

Da pomalo učinimo šetanje deteta, šetanjem sa novim utiscima. Da damo draž parkiću, utabanoj stazici, dosadnoj rutini.

Iako su dečiji osmesi neprocenjivi, glupo je da skupo plaćamo naše vreme provedeno sa ljudima koji nas spuštaju, i sa kojima ne možemo ni jednu drugu priču da ispričamo.

Vrh si!

Vrh si!

Od žene se očekuje da uvek bude na vrhuncu.

Šta se dešava sa svim onim stvarima koje čine jedan običan dan, koje je formiraju kao ženu, majku, umetnicu raznih veština na usluzi. Uvek na pravom mestu, tri obroka dnevno, začaran krug i u centru štoperica, vri čorbica neko kuca na vrata. Klizećim do jedinog, bezuslovno slobodnog prostora, gde može da se cikne, pusti voda, pljusne kiša i zapeva u najboljem slučaju. Komšinica će i onako kucati do sutra.

Malo sutra.

Ovo ipak nije priča na tu temu, ta tema je samo pozadina. O stanju je reč. O pravcu u kome usmeravamo svoju energiju, misli, trzaje.

Kada bismo napravili punktove šta u jednom danu želimo za sebe, a sve ostalo “obavezno” uradimo u tom međuprostoru, drama bi bila drugačija. Katarza bi došla sama od sebe.

Možda bi sa strane, iz tuđeg ugla sve izgledalo isto ali iz našeg, unutarnjeg to je perspektiva sa našeg odabranog vrha.

Dakle, ako moram da peglam – peglaću uz vince i jazz, ako treba da idem u kupovinu – kupiću i labelo i lale, kad već moram da vodim ljubav – biće to kao iz moje fantazije.

Luksuz je trošiti i jedan trenutak bez sebe. O tome se radi.

Zato treba da se uigramo, i kad god nas ponese stihija dužnosti, da dužnost prema sebi stavimo na prvo mesto.

To čak može biti i sama ideja da nismo ponešeni kuda nas drugi vode.

Već gde se i u kiši uživa.

Uhvati žicu

 

Uhvati žicu

Ima tu prevelike mudrosti, bez obzira što mnogi roditelji odgajaju svoju decu samo po sebi, instiktivno. Bez da nekad zastanu, stave prst na čelo. Otvore još šire oči.

Učimo ih nekakvim modelima ponašanja, često istim kakvim su i nas učili naši roditelji, a da pri tom one nekonvencionalne, prirodne porive koje sama deca ispoljavaju ignorišemo, ne razumemo ili sankcionišemo u korenu. Naše sad nije njihovo sad, za početak.             (Nijhovo je obično za pet minuta)

MI VRTIMO NA SVOJU VODENICU, A ONI PUŠTAJU VODU DA TEČE.

I u tom toku zbiva se dečiji svet, ritam, disanje. Koliko smo često u stanju da i sami zastanemo, pustimo i prepustimo detetu da nas vodi? Kada žurimo na posao, kada se hladi ručak, kada ne treba glava da se spusti nego da se sa dignutim čelom kaže drugome Dobar dan.

UHVATITI ŽICU nije ništa drugo do naći način da se uvaži ono detetovo posebno.Spozna korito u kome teče samo ta voda, uz sve te talase, virove i vodopade. Kroz sve godišnje cikluse i sve detetove faze.

NAPRAVITI RAZLIKU KADA NE SLUŠA VAS, A KADA SLUŠA SEBE.

Igra je svet za sebe, vrlo daleko od mnogih odraslih. Toliko, da često treba da osećamo privilegiju kad deca pokušaju da nas uvuku u njega. Biti u njemu je isto tako kao i biti u bilo kojoj ulozi a da ti ne treba nikakvo opravdanje.

Šta mislite zašto je onda toliko teško deci da nas čuju i reaguju kada ih pozivamo da izađu iz sveta igre. U tom prostoru dolozi do gotovo mitoloških sukoba između svetova, osim ako im ne ponudimo nešto barem približno zanimljivo. Dakle, umesto što vrištimo i čupamo ih iz jednog konteksta, bolje je da ih usmerimo u drugi, makar on bio i samo prelazni korak do onoga što smatramo da je dečija obaveza, logični sled ili jedan krug na našoj vodenici. Igra je poenta, svejedno naša ili njihova.

MUDROST JE U TOME NE STAVITI BRANU NEGO PUSTITI DA TEČE U DRUGO KORITO.

U KOME PLIVAMO ZAJEDNO.

To često nije lako, pa su onda deca nemoguća i neposlušna a ne mi nesposobni da ih ispratimo i usmerimo.

Osim što treba da im uhvatimo žicu, još bitnije je naučiti kako da se ona ne ispusti. Jer priroda uvek vuče na svoju stranu, bez obzira koliko je krotili.

 

 

Dizajnirano. Neprecenjeno.

Dizajnirano. Neprecenjeno.

Složićete se da pojam dizajnirano sa sobom nosi dve konotacije – nešto drugačije i cenom često nedostupno. Dobro je da se pozabavimo s obe. Drugačije se često graniči s lepim i nosivim, a u cenu neretko ulazi ime, ideja, originalnost pa tek onda kvalitet i funkcionalnost.

U svakom slučaju, kada nam neko ponudi dizajnirano, aktiviraju se sve ove predrasude praveći distancu. Jer ko zna koliko košta kada je samo izrađeno u par komada, i pri tom nosi etiketu Posebno. E mi nastojimo da razbijemo taj mit, dizajnirajući za decu a pri tom ne parajući oblake.

Po sličnim cenama konfekcijskih proizvoda, izrađujemo i prodajemo nešto istinski drugačije. A domaće, jer se oslanjamo na dečju maštu koja nikada i nigde nije ista. Igramo se, sa puno ljubavi i znanja. Možda jesmo ponekad fashion. Ali smo i za školu, parkić, rođendan, za porodicu sa prosečnom platom, a i za onu koja će umesto u tržni centar ipak skoknuti na dečije igralište. Makar iz radoznalosti. Dakle, dizajnirano ne mora da podrazumeva nešto skupo i otkačeno, uverite se i sami.